5 Istinik - Greh - ISTINOKAZ
   
   
  <<< Povratak na početnu stranu ISTINOKAZA
<<< Povratak na pregled odrednica po abecednom redosledu

Greh

- Prema Istiniku Velike Promene Miroslava Mike Markovića

Potpuno bezgrešan ljudski život u ovozemaljskoj stvarnosti gotovo da i nije moguć. Jer, ne može se po Zemlji hodati, niti se ovosvetovni poslovi mogu obavljati – a da se bar ponekad ruke, noge i odeća ne uprljaju. Isto tako, naše misli, reči, osećanja i dela bar ponekad uprljaju dušu i kad toga nismo svesni, makar nam namere bile sasvim dobre. A greh jeste ono što dušu prlja, ruši i ruži, što je gura natrag i okiva u niže nivoe realnosti. Greh je ono što odlučuje da li neko spada u svet interesa ili u Svet Smisla. Čak i sam odnos prema grehu može biti izvor greha, jer većina ljudi smatra grehom ono što čini neko drugi, a to je već i samo  po sebi grešno. I većina prihvata merila grešnosti i pravednosti koje im nameće okruženje – a to je opet grešno samo po sebi i čoveka gura u krdo, što ga obavezno čini Interesnikom. Postoji s tim u vezi i jedan paradoks: što je čovek grešniji – to manje priznaje svoj greh i  više prst upire u druge, makar bili stoput manje grešni; a opet, što je manje grešan to će češće i lakše o sebi govoriti kao o grešniku! Treba, na jednoj strani, pogledati kako najveći pokvarenjaci govore o sebi kao o pravednicima, dok, na drugoj strani,  ljudi posvećeni Bogu, istinski pravedni i smerni, često ponavljaju kako su grešni i mole se da im to bude oprošteno. Negiranje sopstvenog greha, pogotovo ako je uortačeno sa isticanjem tuđeg – jeste rabota koja takođe kvari dušu i odlika je Mračnjaka, ljudi interesa. Racionalna metafizika grehom smatra ono što dušu ruši, prlja i rastače. Grešenje je zasnovano na kršenju metafizičkih zakona i u tom smislu apsolutno niko i ni pod kakvim uslovima ne može biti izuzet. Kad neko rđavo misli i čini, greha ga ne mogu spasti nikakve ovozemaljske okolnosti i opravdanja zasnovana na religioznim ili ideološkim uverenjima, ponašanju krda, naredbi vođe, ustanovljenim društvenim merilima... – ni na čemu! Drugim rečima, racionalna metafizika govori o grehu bez ograda, izuzeća i predrasuda, kao što fizika govori o posledicama kršenja zakona fizičke stvarnosti. Jer, ako neko legne u blato, hoće li biti manje blatnjav ako mu je to tražio ili odobrio nekakav vođa (?); da li će se manje blata za njega zalepiti ako ga nekakva rulja podržava, valjajući se i sama po blatu (?); hoće li biti manje ukaljan ako će mu zbog toga  biti dodeljeno odlikovanje (?); i da li će manje biti kaljav ukoliko njegovo ležanje u blatu bude blagoslovljeno i proglašeno uzvišenim činom (?). U vezi s tim, racionalna metafizika smatra da se greh čini na dva osnovna načina: sagrešenjem  i ogrehovljenjem. Sagrešenja su konkretna činjenja koja imaju grešnu prirodu. O njima ovde zasad nećemo govoriti, pošto se manje-više dobro zna koje konkretne rabote ne treba činiti jer su grešne. Ogrehovljenja su stanja uma i duše u celini koja ne moraju da prouzrokuju nekakav konkretan grešni čin, ali svejedno ruše dušu. U tom smislu su veoma delotvorna zato što obično traju ili se ponavljaju, pa imaju kumulativni efekat. Mnogi ljudi zaista ne čine teža niti češća sagrešenja, ali su svejedno teško grešni i saterani u niže nivoe sveta interesa baš zbog toga što su ogrehovljeni. Može se kazati da se kroz ogrehovljenje lakše postaje i ostaje Mračnjakom, nego kroz povremena i nehotična manja sagrešenja. A kad nastupi vreme Velike Promene i konačne propasti mračnog sveta interesa – neće uopšte biti važno kako je ko u njega dospeo, ni da li je toga uopšte svestan. Jer, ljudi obično znaju kada su počinili sagrešenje, makar to i ne hteli da priznaju. Ali, većina uopšte i ne razmišlja o tome  koliko im se duše nalaze u stanju ogrehovljenja. Stoga, u vremenu Velike Promene mnogi će pitati zašto im se dešava ono što će im se dešavati, sve govoreći kako se nikad u životu nisu ozbiljnije ogrešili. Govoriće da su za sve što su činili i mislili imali odgovarajuće blagoslove, odobrenja, naređenja, podršku društva i okruženja, da su se ugledali na ostale iz svog stada, poštovali autoritete i bespogovorno sledili red što ga nameće vreme, interes i moć. Jednom rečju, tvrdiće da su oni pravednici upravo zbog toga što nisu mislili svojom glavom, a kad su i mislili činili su to isključivo vođeni svojim ili tuđim interesima. A u stvari to i jeste ono što im je dušu ogrehovilo i u svet Mračnjaka oteralo. I što je najvažnije, nema kantara na kom  se ogrehovljenja  mogu olako uravnotežiti i potrti nekakvim povremenim dobrim delima, sve i kad su ta dela u metafizičkom smislu zaista pozitivna. Stoga, neka niko ne misli kako će posledice  dugotrajnog stanja njegove ogrehovljenosti biti obrisane upražnjavanjem nekakvog običaja ili rituala, davanjem priloga i tobožnjim dobročinstvima, licemerjem i lukavštinom upakovanom u slatkorečje... Stoga bi valjalo uopšteno razmotriti kako se najčešće dolazi u ogrehovljena stanja duše. Najpre, što nam je um dalji od smirenosti, zahvalnosti i obzirnosti – to smo više ogrehovljeni i nema nikakvog izgovora uz pomoć koga bi se mogao obezbediti nekakav popust u tom smislu. Zatim, ako hoćemo da govorimo nešto konkretnije, podsetimo se sedam smrtnih grehova: gnev, zavist, proždrljivost, požuda, pohlepa (srebroljublje), gordost i lenjost (pre svega umna i duhovna). Ovo nisu, dakle, konkretni činovi sagrešenja, već stanja ogrehovljenja koja su smrtno opasna po dušu i izvor su svakog greha ponaosob. Ovo je ujedno i odgovor na pitanje zašto se ova stanja nazivaju smrtnim grehovima. Kad ne bi bilo ovakvih stanja uma i duše – ne bi bilo nikakvog pojedinačnog sagrešenja. Ogrehovljenje se, dakle, može smatrati izvorištem sagrešenja. Očito da svako od navedenih sedam stanja udaljava um i dušu od stanja smirenosti, zahvalnosti i obzirnosti, pa se opet priča svodi na pređašnju osnovnu postavku, koja grešnost posmatra kao manjak spokojstva, zahvalnosti i obzirnosti. Zaista, da li bi ikad mogao zapasti u bilo kakvo grešno stanje onaj čovek koji je sasvim spokojan, zahvalan na svemu što ima i što nema (šta god i koliko god to bilo) i vazda obziran prema svemu i svakome, kao i prema sebi samom - koliko god je to moguće. Ipak, kada su ogrehovljenja u pitanju, postoji mnogo okolnosti koje ih stvaraju i doprinose im, a da pritom većina ljudi u njima ne vidi ništa rđavo. Kako bi se ove stvari bolje razjasnile, pokušajmo da navedemo bar neke od tih okolnosti koje ljude dovode u stanje ozbiljnog ogrehovljenja, premda bi takav popis trebao da bude mnogo duži od onog što ovde sledi.


1. Svrstavanje u ogrehovljeno krdo


Kad vuci načine štetu u selu, lovci krenu u hajku i ne pitaju koji je vuk jeo ovce – već traže čopor u planini i ubijaju svakog pripadnika čopora na koga naiđu. Ako je neki vuk bio pametniji od ostalih te napustio čopor (makar zbog toga bio i osuđivan od ostalih vukova)  -  taj se hajke spasao, jer lovci traže čopor. Kad god se čovek svrsta u neki ovozemaljski čopor, krdo ili stado (a ljudima  interesa to i jeste osnovna odlika) – on istovremeno pristupa i raspodeli sagrešenja i ogrehovljenja čitavog čopora. Ovo uopšte nije naivno niti beznačajno, jer sagrešenja i ogrehovljenja krda i čopora mogu biti golema. A gotovo da nema ljudskog krda, kako god ga nazivali, koje nije na grehu i oko greha okupljeno. Primera ima previše: od politike, do sporta, kulture i zabave. Ljudi nisu ni svesni da, recimo, podržavanjem određene političke opcije ( makar podrška bila samo verbalna ili mentalna) dovodi do toga da postaju saučesnici u počinjenim sagrešenjima i stanjima ogrehovljenja svih ostalih pristalica opcije. Pred ovozemaljskim zakonima stvari stoje drugačije, ali neka niko ne misli da je na metafizičkom planu pošteđen odmazde ukoliko je podržavao one koji su činili zlo, ili iza njega stajali. Ništa ne znači što će on govoriti kako su mu ruke čiste jer nije činio rđave stvari, ukoliko su ih činili oni koje je on, makar i sasvim posredno, podržavao ili opravdavao.  U vezi s tim, valja znati da mnoga ljudska krda i nastaju tako što nekakvi ovozemaljski autoriteti i vođe pridobiju gomilu poslušnih ljudi koji su u principu dobronamerni. Ali  treba imati  na umu i ovo: dobronamerno poslušništvo, makar i bez ličnog interesa, neminovno srozava dušu poslušnika ukoliko svoj posluh stavi na raspolaganje ljudima interesa. Stoga je mnogo bolje da poslušnik služi Smislenicima, jer i to može biti način da se i sam uzvisi u Svet Smisla. Zgodno je ovde načiniti jedno, istini za volju grubo, ali sasvim slikovito poređenje: konjanik i konj čine celinu i u ratovima su vazda predstavljali jedinstvenu metu, pri čemu je lakše i važnije gađati konja, pošto konjanik bez njega više i nije mnogo važan. Ako, dakle, konj snosi posledice zato što ga jašu, iako na to nije voljno pristao – zašto bi onda bio pošteđen ogrehovljenja čovek koji dobrovoljno pristaje da bude uzjahan. Ogrehovljenje uzjahanog može, dakle, biti gotovo jednako ogrehovljenju onoga koji jaše. Stoga i posledice mogu biti slične, naročito u dolazećoj Velikoj Promeni. Stvar je naročito zanimljiva kada su u pitanju razne publike, koje se okupljaju u vezi sa sportom, zabavom i sličnim stvarima. Onog momenta kad čovek, recimo, postane pristalica, ljubitelj, obožavalac, navijač ili poklonik nekoga ili nečega – može se kazati da je postao idolopoklonik i član krda. Od tada on učestvuje u raspodeli sagrešenja i ogrehovljenja svojih idola, drugih poklonika i svih koji su s tim povezani. Mnogima se neće svideti ova metafizička  istina, ali ona zbog toga neće biti manje istinita: čak i sasvim miran i pošten poklonik nekog sporta ili zabave na ovaj način može biti teško ogrehovljen. Jer, dokle god je čovek u nekom krdu, makar mu pripadao samo u svojoj glavi i iz svoje kuće, on nema načina da se na metafizičkom planu zaštiti od porcija ogrehovljenja koje će mu krdo doturati. A gresi krda mogu biti ogromni, čak i kada ih čini relativno mali broj učesnika. Evo primera: ako se na nekom skupu sportskog ili zabavnog karaktera dogodi kakav rđav ili nepošten događaj, makar imao sasvim mali broj učesnika – ogrehovljenje može biti ogromno i rasporediće se na svekoliku publiku i na sve pristalice tog sporta ili zabave, bez obzira što u tom zbivanju nisu imali učešća i bez obzira gde su se u tom trenutku nalazili. Problem je u tome što se ne može govoriti o nekakvoj svesti, duši ili misiji gomile – takve stvari su potpune izmišljotine i nemaju nikakvog metafizičkog opravdanja. Stoga, pojedinac od gomile ne može primiti ništa pozitivno za svoju dušu, ali zato vazda može deliti sva njena ogrehovljenja. A bežanje iz čopora u ljudskom svetu ne može i ne mora uvek da bude u fizičkom – već u metafizičkom smislu. Može se smatrati da je, u tom smislu, čopor napustio onaj ko se iz gomile duhovno izdvojio i uzdigao, a to je onaj koji svojim umom promišlja i ne uzima njene stavove kao svoje.

2. Podrška i poštovanje prema ogrehovljenim likovima

Ogromna ogrehovljenja čovek može postići ako se klanja grešnim likovima, ili ih podržava i poštuje. U većini slučajeva, ljudi nemaju pojma ko su u stvari oni koje podržavaju, poštuju i uzdižu, svejedno da li je reč o likovima iz sadašnjosti ili prošlosti.  Takođe, potpuno je svejedno da li su oni koje idealizuju iz sveta politike, kulture, zabave ili bilo čega drugog. Valja imati na umu da čovek na metafizičkom planu obavezno deli ogrehovljenje onih koje podržava. A veoma često predmet podrške i jesu baš ljudi sa  teškim sagrešenjima i ogrehovljenjima. Veliki problem je u tome što ljudi Interesnici namerno zatvaraju oči kada su u pitanju gresi onih kojima pružaju nekakvu podršku, a da stvar bude gora – za mnoge njihove grehe i ne znaju. Tako se stiču veoma velika ogrehovljenja, a da ljudi nisu ni svesni otkuda dolaze i sve misle kako su pravedni. Ovde, dakle, ne mora biti reč o idolopokloništvu i pripadnosti rulji, već se može raditi o najobičnijem interesnom ili nepromišljenom podržavanju i uzdizanju neke ličnosti, koja uopšte ne mora biti realna. Ljudi se dive nekoj zvezdi iz sadašnjosti, ili kakvom junaku iz prošlosti, a sve na bazi idealizovane slike koja im je ponuđena, ili su je sami stvorili. A ta ličnost, kao takva uopšte ne mora biti realna, već u stvarnosti može biti teško grešna. Važno je znati da ta njena ogrehovljenost olako prelazi  na sve one koji joj se dive, koji je podržavaju i uzdižu.

3. Odstupanje od sopstvenih ideala i principa

Kada čovek prihvati određene ideale i principe, zasnovane na religioznim, ideološkim, političkim i ostalim uverenjima, on se već i takvim prihvatanjem može ogrehoviti usled svrstavanja u određeno krdo. Ali, ogrehovljenje njegovo postaje kudikamo veće ako se on sam u stvarnosti počne ponašati suprotno idealima i principima koje je već prihvatio, naročito ako je to prihvatanje pred drugima izjavljivao i potvrđivao. Ovde se radi i o licemerju, koje i samo po sebi može biti grešno u priličnoj meri, ali odstupanje od sopstvenih ili usvojenih ideala i principa naročito je snažan oblik ogrehovljenja. Svetu su vazda  veća zla nanosili oni koji olako odstupaju od ideala koje su prethodno prihvatili – nego oni koji su te ideale stvarali i držali ih se. Mnogobrojni su primeri za ovakvu vrstu ogrehovljenja. Uzmimo samo slučajeve kada ljudi podržavaju  čopor  koji srlja u rat i haos – a onda nastoje da u rat pošalju druge, gledajući  sebi da obezbede korist. Ili pak, pogledajmo primere mnogih koji ostrašćeno podržavaju određen politički sistem ili opciju – sve dok od toga imaju koristi. A onda, kad prođe vreme onome sto su podržavali – jednako revnosno pristaju uz ono što je usledilo. Neka takvi ne misle da su pravednici! Naprotiv, kudikamo su grešniji nego što mogu i da zamisle i nikakva ovozemaljska ulagivanja, dobročinstva,  trgovine i ujdurme ne mogu oprati njihovu ogrehovljenost, sve i da nisu imali većih pojedinačnih sagrešenja. Takvi predstavljaju važan stalež u svetu Mračnjaka i u Velikoj Promeni ne mogu očekivati popuste niti prolaze.

4. Strast i „ljubav“

Strast predstavlja najniži i sasvim  neosvešćen oblik interesa, koji ne dopire ni do mentalnog nivoa stvarnosti, odnosno ne doseže ni uzročno-emocionalno-interesnu intelektualnost. Ona gura čoveka ka dnu sveta interesa, okiva mu dušu, vezuje je u najniže nivoe stvarnosti, prlja je, ruši i rastače. S druge strane, ono što se naziva „strasna ljubav“, iz nekih krajnje mračnih razloga često se smatra idealom ljudske sreće, uzvišenosti i lepote. Takva „ljubav“ pokreće umetnike i motiviše ljude za mnoga činjenja i nečinjenja. Treba samo pogledati poeziju i muziku: ogromna većina pesama bavi se neuspelim „ljubavima“ i pre se mogu nazvati žalopojkama nego pesmama. A ta „strasna ljubav“ ruši duše i sateruje ih na samo dno sveta interesa bolje od mnogo čega drugog. Ovo je jedan od velikih paradoksa ljudskog sveta: ljubav koja ima uzvišen smisao  kada je udružena sa umom – delotvorno uništava dušu kada je udružena sa strašću. Kad bi se sva ogrehovljenja u ovozemaljskoj stvarnosti dala prosto izmeriti i sabrati – na ona koja je proizvela „ljubav“ otpao bi golem deo.

5. Obične i prividno male bezobzirnosti

Bezobzirnost je jedan od temelja ogrehovljenja i pojedinačnih sagrešenja. Kada bi se po težini ređali ljudski gresi, isprednjačili bi oni zasnovani na raznim bezobzirnostima. Ali, pored velikih i očiglednih bezobzirnosti, ljudi često čine i one manje, koje smatraju nekako običnim i nevažnim. I kada bi trebalo da inventarišu svoju grešnost, sve i ako bi poželeli da u tome budu pošteni, ove navodno male i gotovo svakodnevne bezobzirnosti uopšte ne bi ni računali. A te naizgled nevažne i od počinioca neupamćene bezobzirnosti i te kako doprinose ogrehovljenju, tim pre što vrlo često i ne moraju biti baš tako sitne i nebitne. Što je najvažnije, one se zbrajaju i tako sačinjavaju svojevrstan tok ogrehovljenja koji vremenom žestoko može urušiti dušu i čoveka učiniti okorelim  Mračnjakom. Popis takvih naizgled malih bezobzirnosti nema na vidiku konca niti kraja. Stoga ćemo ovde pomenuti samo neke. Mnogi ljudi smatraju sasvim normalnim ponašanjem kada prilikom prodaje nečega prećute kakvu važnu manu onoga što prodaju. Primeri: automobil sa neispravnim kočnicama i drugim bitnim sklopovima; životinja koja je bolesna iako se to na prvi pogled ne vidi; voće, povrće i drugi prehrambeni proizvodi čija je nepodobnost za upotrebu poznata prodavcu (recimo zbog skorašnjeg hemijskog tretiranja, biološke neispravnosti i slično), ali kupci to ne mogu da primete; naizgled sitna pohlepa koja se ogleda u cepidlačenju i zakidanju na onome što je nekome obećano... Očito da mnoga ovakva činjenja predstavljaju i ozbiljna sagrešenja, ali sva odreda doprinose teškom i dugotrajnom ogrehovljenju koje efikasno ruši dušu. Isto tako, svakodnevne mrzovolje, bahatosti i pakosti, koje ljudi obično smatraju nevažnim, žestok su izvor ozbiljnih ogrehovljenja. Pored mnoštva najrazličitijih situacija u kojima se takva ponašanja ispoljavaju, navedim  tek poneki primer, recimo  iz saobraćaja. Često se događa da bahat vozač, recimo, projuri kroz naseljeno mesto brzinom mnogo većom od dozvoljene. Kazna koju će platiti ako u tom prekršaju bude uhvaćen, ništavna je spram teškog ogrehovljenja koje mu sleduje zbog ovakve bahate i sasvim neopavdane bezobzirnosti. Jer, takvo njegovo ponašanje predstavlja potencijalnu opasnost po druge, a to je uzrok ozbiljnom ogrehovljenju koje se po težini može meriti sa mnogim ozbiljnim sagrešenjima. Drugim rečima, čak i prividno nevažna bezobzirnost koja može izazvati ozbiljne posledice, proizvodi ogrehovljenje koje se po redu veličine svrstava u rang sagrešenja koje bi nastupilo kada bi se te posledice i dogodile. Još gori primer predstavljaju vozači koji nervozno trube i upozoravaju svetlima dok voze iza onoga koji poštuje ograničenje brzine, ili koji propisno čeka  na raskrsnici kako bi se bezbedno uključio na put sa prvenstvom prolaza. Takvi žele ne samo da načine prekršaj, već i drugog na prekršaj nagone i njime čak pokušavaju da se zaštite, uopšte ne mareći za moguće posledice. A sve to zbog navodne uštede vremena koja se meri sekundama ili minutima i koja im je sasvim nepotrebna, jer svakog dana mnoge sate potroše u dokolici. Mnogi uopšte ne mogu da pojme koliki poganluk za dušu predstavlja takvo ponašanje i razmišljanje i u kojoj su meri, makar u svemu ostalom bili pozitivni, u stvari ogrehovljeni i srozani u svet Mračnjaka. I tek kada uslede posledice, pitaju se čime su ih zaslužili. A to bi svako trebao da se pita pre nego što sebe dovede u stanje ogrehovljenja i zaveže  u svet interesa. Jer vreme ističe, dolazi Velika Promena u kojoj će svet interesa propasti i biti zamenjen  Svetom Smisla.

<<< Prethodna odrednica   |   Sledeća odrednica >>>

Izuzetno važno
PRVOČITNO UPOZORILO!
Prvo pažljivo pročitati sadržaj sekcije UPOZOR, a potom redom čitati strane sekcija ISTINIŠTE i IZLOG!!!

Pozovite prijatelje
Preporučite prijateljima sajt ISTINIK!

Iz IZLOGA
Knjige Miroslava Mike Markovića koje ovde možete u celosti čitati za džabe (besplatno)


Metafizički zakonik sudbine


Čuda i misterije vode i vere


HVALOKAZI (MARKETINŠKE PORUKE)

Posetite PONUDNIK u sekciji IZLOG


Mesto za vaš hvalokaz

 

 
ISTINIK - logotip Copyright © 2010, Miroslav Mika Marković
Sva prava zadržana - All Rights Reserved